Sastavi na temu: Strašno sam se uplašio

Sastavi na teme „Strašno sam se uplašio“, „Prestravio sam se“, „Jako sam se prepao“, „Događaj koji me uplašio“, „Dan kada se se zaledio od straha“…. Sve ove teme ćemo pokriti današnjim sastavima koji su napisani samo za vas. U komentarima nam obavezno recite koji sastav vam se najviše svidio.

„Jako sam se uplašio“ (sastav iz srpskog jezika)

Bila je mračna i olujna noć, a ja sam bio sasvim sam u kući. Moji roditelji su bili na poslu, jer su radili noćnu smenu, a moja sestra je izašla sa prijateljima. Da se ne lažemo, uvek sam bio kukavica kada treba da ostanem sam u kući i pomisao da ću noću biti sam u kući ispunjavala me je jezom. U svoju odbranu, moram da kažem, tada sam bio još mali dečak.

Dok sam ležao u krevetu, nisam mogao da ne zamišljam razne strašne scenarije koji se kao na traci odigravaju u mom umu. Šta ako neko provali u kuću dok spavam? Šta ako dođe do požara, a ja ne uspem da pobegnem? Što sam više razmišljao o tome, postajao sam sve preplašeniji.

Konačno, nisam mogao više da izdržim. Ustao sam iz kreveta i odlučio da pokušam da skrenem misli gledanjem televizije. Međutim, dok sam sedeo na kauču, zvukovi koje stara kuća proizvodi delovali su glasnije i jezivije nego ikada ranije. Činilo se da se svaka senka pomerila i poprimila zloslutni oblik.

Pokušavao sam sebi da kažem da sam blesav i da nema čega da se plašim. Međutim, srce mi je kucalo nenormalno brzo i nisam mogao da se otresem osećaja da će se nešto loše dogoditi.

Na kraju, nisam mogao više da izdržim. Skupio sam svu svoju hrabrost i otišao da proverim sva vrata i prozore, pazeći da su zaključana i bezbedna. To mi je barem pomoglo da nešto radim i činilo je da se osećam malo bolje.

Kako je noć odmicala, na kraju sam zaspao, iscrpljen od straha koji me je celo veče obuzimao. A kada su moji roditelji i sestra konačno došli kući, nikada u životu nisam osetio takvo olakšanje što sam ih video.

Sestra, koja je inače baš hrabra mi je rekla da se te noći svako bojao zbog velike oluje i škripe po kućama. Ta noć me je naučila da se i najhrabriji ljudi ponekad mogu uplašiti, a kamoli mi kukavice. Sa druge strane, to mi je pokazalo i da sam jači nego što sam mislio, te da mogu da se suočim sa svojim strahovima i da iz te bitke sa strahom izađem kao pobednik.

Poslao: Miloš Jeremić, Sombor

Strašno sam se uplašio – učenički rad za 2. razred srednje škole

Moja porodica je odlučila da odemo u zabavni park. Mlađa sestra i ja smo se dobro provodili vozeći u rolerkosterima i igrajući zabavne igre u luna parku.

Međutim, onda se dogodila baš totalna katastrofa. Bili smo u redu za panoramski točak, a kada je došao red da se popnemo, okrenuo sam se i shvatio da ona nije tu. Uspaničio sam se i počeo da je tražim svuda, ali je nigde nije bilo.

Bio sam prestravljen. Moja sestra je imala samo šest godina i znao sam da nikako nije mogla da odluta sama. Nisam mogao da se otresem osećaja da joj se nešto loše dogodilo.

Trčao sam po luna parku, mahnito je tražeći. Pitao sam sve zaposlene koje sam video da li su je videli, pa čak i otišao kod ljudi iz obezbeđenja, nadajući se da oni mogu da mi pomognu, ali ni od njih pomoć ne dođe. Gde god da sam tražio, nisam mogao da je nađem.

Kako su sati odmicali i sunce je počelo da zalazi, bio sam van sebe od straha. Nisam znao šta da radim, ni kome da se obratim. Moji roditelji su bili van grada na poslovnom putu, a ja sam bio sasvim sam.

Taman kada sam počeo da gubim nadu, ljubazni radnik u parku me je odveo u stranu i rekao mi da su pronašli moju sestru. Izgubila se dok smo bili na panoramskom točku, i bila je previše uplašena da traži pomoć. Službenica ju je pronašla i odvela do ulaza u luna park, gde je čekala da dođem po nju.

Nikada u životu nisam osetio takvo olakšanje. Čvrsto sam zagrlio svoju mlađu sestru i zakleo se da je više nikada neću ispustiti iz vida. Ta noć me je naučila koliko je važno da uvek budemo zajedno i da pazimo jedno na drugo, bez obzira na sve. Bila je to lekcija koju nikada neću zaboraviti.

Poslao: Nebojša Savić, Beograd

Prestravio sam se – pismeni rad

Bila je mračna i burna noć, a ja sam bio sam u kući. Moji roditelji su bili na poslovnom putu van grada, a ja sam odlučio da ostanem kod kuće i da učim za predmete iz kojih je trebalo da ispravim ocene.

U početku je sve bilo u redu. Bio sam fokusiran na učenje i nisam se previše obazirao na oluju koja je besnila vani. Međutim, tada sam čuo zvuk od koga su mi trnci prošli kroz celo telo.

Bio je to zvuk nekoga ko pokušava da provali u kuću.

Zaledio sam se, srce mi je mahnito lupalo dok sam slušao tihe zvukove struganja koji su dopirali s ulaznih vrata. Nisam mogao da verujem šta se događa. Bio sam sasvim sam, a neko je pokušavao da provali u moju kuću.

Poželeo sam da pobegnem, da se sakrijem, da uradim bilo šta umesto da sedim i slušam lopova koji pokušava da silom uđe u moj dom. Međutim, bio sam paralizovan, noge me nisu slušale. Bio sam previše uplašen da bih čak i pozvao nekoga u pomoć.

Zvukovi su se nastavljali, postajali sve glasniji. Mogao sam čuti lopova kako gunđa i psuje dok pokušava da obije bravu ili da nađe neki drugi način da uđe unutra. Znao sam da moram nešto da uradim, ali sam pbio reviše uplašen da bih se pomakao.

A onda, baš kad sam mislio da stvari ne mogu biti gore, video sam sjaj metala u ključanici. Lopov je imao žicu kojom je pokušao da obije bravu. Očekivao sam da ima i pištolj. Kada me vidi, to će biti moj kraj. Kažu da pred kraj života razne slike prolaze pred očima. Ja pred očima nisam imao ništa sem jasno vidljive žice koja pokušava da otvori vrata.

Bio sam prestravljen. Znoj je kapao sa mene. I nisam se pomerao. Ovo nije bio lopov amater, ovo je bio neko ko je tačno znao što radi. Po zvuku brave osećao sam da je blizu i da je malo potrebno da otključa i uđe u kuću.

Pokušao sam da razmišljam, da osmislim neki plan, da pronađem neki način da pobegnem ili da se odbranim. Međutim, moj um je bio zaleđen i zamagljen od straha i panike i izgledalo je kao da nisam u stanju da uradim bukvalno ništa. Bio sam nesposobniji od običnog fikusa.

Znao sam da je lopov skoro ušao unutra. Zatvorio sam oči, pripremajući se za najgore.

A onda je odjednom sve utihnulo. Buka na vratima je prestala i više se nije čuo nikakav zvuk. Otvorio sam oči, a srce mi je lupalo dok sam čekao da lopov uleti kroz vrata.

Međutim, nije se dogodilo ništa. Minuti su prolazili, a lopov se nije pojavio. Nisam znao šta da uradim, da li da ostanem na mestu ili da pokušam pobeći.

Kad sam počeo da gubim nadu, čuo sam tiho šuškanje. Bio je to zvuk umetanja ključa u bravu.

Srce mi je poskočilo. Je li to bilo to? Je li lopov konačno provalio u moj dom?

Zadržao sam dah, čekajući da se vrata naglo otvore i da lopov uleti. Međutim, umesto toga, vrata su se polako otvorila uz škripu i video sam siluetu na vratima.

Bio je to moj otac.

Nisam mogao da verujem. Moj tata je pokušao ući u kuću, a ne lopov. Izgubio je ključ i pokušavao je da žicom otključa vrata jer je mislio da spavam i nije želeo da me probudi.

Osetio sam ogromno olakšanje. Bio sam tako uplašen, a sve to je bilo uzalud. Od silnih emocija sam u dva skoka došao do oca i čvrsto ga zagrlio. Veoma ga je iznenadio moj iznenadni izliv emocija. Kada sam mu posle ispričao kako sam se osećao, shvatio je odakle je došao taj dug i snažan zagrljaj koji je od mene maločas dobio.

Taj zagrljaj je posledica straha, a ne ljubavi. Tata mi je rekao da je mislio da nisam Seka Persa i onda je i on mene zagrlio.

Poslao: Ivan Stević, Zrenjanin