Sastavi na temu: Ja na pustom ostrvu

Kao što ste nam poslali zahtjev za sastav tako smo vam mi i napisali extra sastav na temu Ja na pustom ostrvu. Čak i najstrašnije profesorice Srpskog jezika će biti oduševljene ovim sastavom.

Ja na pustom ostrvu

Dok sedim ovde na ovom pustom ostrvu, okružen kristalno čistim vodama i netaknutim belim peskom, ne mogu a da ne razmišljam o nizu događaja koji su me doveli do ove tačke. Sve je počelo jednog sunčanog dana, kada sam sa prijateljima bio na jedrenju. Provodili smo vreme svog života, uživajući u lepoti otvorenog okeana i slobodi vetra u našim jedrima.

Ali kako je dan odmicao, na horizontu je počela da se sprema oluja. Pokušali smo da ga prestignemo, ali nije bilo koristi. Vetrovi su bili prejaki, a talasi previsoki. Ubrzo se naš čamac bacao kao igračka u kadi, i pre nego što smo to shvatili doživeli smo brodolom na ovom pustom ostrvu.

U početku smo bili prestravljeni. Nismo imali pojma kako ćemo preživeti na ovom malom komadu zemlje, bez hrane, vode ili skloništa. Ali kako su dani prolazili, počeli smo da se prilagođavamo. Naučili smo da pecamo i lovimo hranu, a čak smo uspeli da sebi izgradimo rudimentarno sklonište od naplavine i palminog lišća.

Kako je vreme prolazilo, počeli smo da izvlačimo maksimum iz naše situacije. Istražili smo ostrvo, tražeći izvore slatke vode i sve druge resurse koje smo mogli pronaći. Čak smo otkrili i malu lagunu, prepunu šarenih riba i živopisnih korala. Bilo je to kao naš lični raj.

Ali uprkos svemu ovome, nikada nismo izgubili nadu da ćemo biti spaseni. Pazili smo na brodove koji prolaze, a uspeli smo čak i da oblikujemo grubu signalnu vatru, koju smo palili svako veče u nadi da će je neko videti i priteći nam u pomoć.

I konačno, nakon onoga što je izgledalo kao večnost, naše molitve su uslišene. Brod u prolazu primetio je našu signalnu vatru i došli su da nas spasu. Bili smo presrećni, i dok smo otplovili sa ostrva, nismo mogli a da se ne osvrnemo na naše malo parče raja sa mešavinom tuge i zahvalnosti.

Preživeli smo uprkos svim izgledima i naučili smo toliko o sebi u tom procesu. Naučili smo kako da radimo zajedno, kako da se prilagodimo novim situacijama i kako da cenimo lepotu prirode. I što je najvažnije, naučili smo da svoju slobodu nikada ne uzimamo zdravo za gotovo.

Na kraju, naše vreme na tom pustom ostrvu bilo je odlučujući trenutak u našim životima. Bio je to test naše otpornosti i odlučnosti i prošli smo odlično. I dok sada sedim ovde i prepričavam svoju priču, ne mogu a da ne osećam zahvalnost za iskustvo i lekcije koje me je naučilo.

Dakle, ako se ikada nađete nasukani na pustom ostrvu, ne očajavajte. Iskoristite to kao priliku da učite i rastete, i da otkrijete snagu i otpornost koji leže u vama. I ko zna, možda ćete usput pronaći svoj mali komad raja.

Sastav: Sam na pustom ostrvu (druga verzija)

Kako sam završio ovde? Kako ću se ikada vratiti kući? Ovo su misli koje mi muče um dok se borim da preživim na ovom bogom zaboravljenom komadu zemlje.

Sve je počelo jednog naizgled običnog dana, kada sam odlučio da sa prijateljima krenem na jedrenje. Provodili smo život, uživajući u toplini sunca i uzbuđenju otvorenog mora. Ali malo smo znali, na horizontu se spremala oluja, i pre nego što smo to shvatili, uhvatio nas je njen gnev.

Vetrovi su bili jaki, a talasi visoki. Naš čamac se bacao kao igračka, i pre nego što smo to shvatili, tonuo je ispod talasa. Uspeli smo da se uhvatimo za neki flot i otplutamo do ovog pustog ostrva, ali smo bili daleko od bezbednog.

U početku smo bili u šoku. Nismo imali pojma kako ćemo preživeti na ovom malom komadu zemlje, bez hrane, vode ili skloništa. Bili smo nasukani, bez nade za spas na vidiku. Ali kako su dani prolazili, nismo imali izbora nego da se prilagodimo.

Naučili smo da pecamo i lovimo hranu, a čak smo uspeli da napravimo i sklonište od naplavine i palminog lišća. Ali bilo je daleko od udobnog, a vrućina je bila nepodnošljiva. Stalno smo bili na ivici, uvek zabrinuti odakle će doći naš sledeći obrok ili da li ćemo moći da nađemo čistu vodu za piće.

Kako je vreme prolazilo, počeli smo da gubimo nadu. Pratili smo brodove koji prolaze, ali nijedan nikada nije došao. Svake noći smo palili signalne vatre, ali nikada nisu viđene. Bili smo potpuno sami, bez mogućnosti da se vratimo u civilizaciju.

I kako su se dani pretvarali u nedelje, a nedelje u mesece, počeli smo da gubimo kontrolu nad stvarnošću. Borili smo se među sobom, svađali se oko najsitnijih stvari. Postali smo paranoični i paranoični, ubeđeni da druga osoba pokušava da nam ukrade hranu ili vodu.

Na kraju, nismo bili ništa bolji od životinja, tražeći otpatke i boreći se za opstanak. Izgubili smo našu ljudskost, i nismo bili ništa drugo do šuplje ljušture našeg nekadašnjeg ja.

I tako, sada sedim ovde, na ovom pustom ostrvu, ne osećam ništa osim žaljenja i očaja. Izgubio sam sve što mi je nekada bilo važno, i zarobljen sam u ovoj noćnoj mori kojoj se ne vidi kraj. Nadam se samo da će jednog dana neko doći i izbaviti me iz ove paklene rupe, pre nego što bude prekasno.

Pismeni sastav: Na pustom ostrvu

U početku sam bio prestravljen. Nisam znao da li ću ikada biti spasen ili ću morati da provedem ostatak svojih dana na ovoj napuštenoj zemlji. Ali kako je vreme odmicalo, shvatio sam da zaglavljivanje na pustom ostrvu ipak nije tako loše.

Jedna od prvih stvari koje sam uradio je da istražim ostrvo. Otkrio sam da vrvi od egzotičnih biljaka i životinja koje nikada ranije nisam video. Čak sam pronašao skrivenu lagunu koja je bila ispunjena kristalno čistom vodom i ribama jarkih boja.

Dok sam nastavio da istražujem, naišao sam na pećinu koja je vodila duboko u srce ostrva. Odlučio sam da uđem unutra i vidim šta mogu pronaći. Na svoje čuđenje, otkrio sam riznicu neprocenjivih dragulja i zlatnika. Bio sam kao klinac u prodavnici slatkiša, i proveo sam sate skupljajući onoliko blaga koliko sam mogao da ponesem.

Ali avanture na ovom pustom ostrvu nisu se tu završile. Jednog dana, dok sam pecao u laguni, napala me ogromna hobotnica. Borio sam se hrabro, ali to je bilo žestoko stvorenje i nisam mu bio dorastao. Taman kada sam pomislio da je sve izgubljeno, jato delfina me je spasilo i oteralo hobotnicu.

Kako su se dani pretvarali u nedelje, a nedelje u mesece, nastavio sam da imam razne vrste uzbudljivih avantura na ovom pustom ostrvu. Borio sam se sa ajkulama, popeo se na vrh najvišeg vrha, pa čak i napravio svoju kućicu na drvetu. Ali kroz sve to, nikada nisam izgubio nadu da ću jednog dana biti spasen i moći da se vratim u spoljašnji svet.

Na kraju se upravo to i dogodilo. Posle nečega što je izgledalo kao večnost, brod u prolazu primetio je moju signalnu vatru i spasio me sa ostrva. Bio sam presrećan što sam se vratio u svet ljudi, ali moram priznati, postojao je deo mene koji je bio tužan što sam ostavio za sobom avanture koje sam imao na tom pustom ostrvu.