Pismeni sastav: Najstrašniji dan u mom životu – sastav za šesti razred osnovne škole
NAPOMENA: Sastavi nisu namijenjeni prepisivanju. Ovi tekstovi su primjeri i služe učenju i shvatanju kako sastav ili pismeni rad trebaju biti napisani. Nismo odgovorni za štetu nastalu prepisivanjem!
Sastav za 6. razred osnovne škole Najstrašniji dan u mom životu. Ovaj sastav odgovara za sve teme Strašan događaj, Jedan strašan dan u mom životu, Događej koji neću moći zaboravit i ostale teme koje od vas zahtjevaju da pišete o nečemu strašnom šta vam se desilo. Da bi mogli imati više izbora napisali smo i nekoliko različitih sastava na ovu temu.
Sastav na temu: Najstrašniji dan u mom životu
Bila je mračna i olujna noć. Bio sam sam kod kuće, jer su moji roditelji bili van grada za vikend. Vetar je zavijao napolju, a kiša je udarala o prozore. Bio sam uplašen, ali sam pokušao da zadržim prisebnost.
Sedeo sam na kauču, gledao TV, kada sam čuo buku sa sprata. Zvučalo je kao da neko hoda okolo. Isključio sam TV i pažljivo slušao. Buka se nastavila, bivala sve glasnija.
Bio sam prestravljen. Ko bi mogao biti u mojoj kući? Zgrabio sam baterijsku lampu i polako krenuo uz stepenice. Kada sam stigao do vrha, čuo sam buku koja je dolazila iz spavaće sobe mojih roditelja. Gurnuo sam vrata i upalio svetlo unutra.
Na svoje iznenađenje, video sam džinovsku, ogromnu figuru kako stoji u uglu. Imao je dugu, čupavu kosu i blistave crvene oči. Ispustio je preteće režanje i bacio se na mene.
Vrisnuo sam i istrčao iz sobe, zalupivši vratima za sobom. Pojurio sam dole i izašao kroz ulazna vrata, ne zaustavljajući se sve dok nisam bio na bezbednoj udaljenosti.
Dok sam hvatao dah, shvatio sam da je „čudovište“ samo gomila prljavog veša koja je pala sa kreveta. Nasmejao sam se svojoj grešci, osećajući i olakšanje i glupost koju sam utuvio u glavu.
Ali strašni dan se tu nije završio. Dok sam se vraćao do kuće, naišao sam na grupu klovnova se vraćali sa maskembala. I njih sam se prepao jer sam nedavno gledao horor sa klovnovima. Krenuli su prema meni, a moj strah je postajao sve veći. Kada su mi prišli zamalo se nisam upiškio u gaće, a oni su mi samo ponudili slatkiše iz pune kese koju su nosili sa sobom. Učtivo sam odbio i utrčao nazad, zaključavši vrata za sobom.
Ostatak noći protekao je bez događaja, ali nikada nisam zaboravio strašne i smešne događaje tog dana. Naučio sam da ne verujem uvijek svojim instinktima, i da ne dozvolim da me mašta prevari, nego da malo racionalnije razmišljam i spriječim bezrazložni strah.
Pismeni Sastav: Jedan strašan događej u mom životu (drugi sastav)
Bio je to najstrašniji dan u mom životu. Nikada nisam bio toliko uplašen za svih svojih 11 godina, i nisam znao da li ću ikada moći ponovo da se smejem.
Sve je počelo kada smo moji prijatelji i ja odlučili da odemo u zabavni park. Nedeljama smo planirali putovanje i svi smo bili tako uzbuđeni što ćemo konačno krenuti. Kupili smo karte i krenuli pravo na najstrašniju vožnju u luna parku: ukletu kuću.
Dok smo hodali kroz mračne, sablasne hodnike uklete kuće, osećao sam kako mi srce lupa u grudima. Zvukovi škripe vrata i jezivi smeh ispunili su vazduh, i bio sam siguran da će svakog trenutka neko čudovište iskočiti i preplašiti me na smrt.
Ali onda, baš kada sam pomislio da ne mogu više da izdržim, dogodilo se nešto još strašnije. Nestalo je struje, a cela ukleta kuća utonula je u potpuni mrak. Mogao sam da čujem svoje prijatelje kako vrište i trče okolo, ali nisam mogao da ih vidim. Bio sam sasvim sam, u mraku, sa ko zna šta vreba iza svakog ugla.
Nisam znao šta da radim, pa sam počeo da trčim. Trčao sam što sam brže mogao, ne obazirući se kuda idem. Samo sam hteo da odem odatle. Ali onda sam se spotaknuo i pao, i nisam mogao da ustanem. Bio sam zarobljen, i bio sam siguran da ću umreti.
Ali onda se dogodilo nešto neverovatno. Čuo sam glas kako me zove po imenu i shvatio sam da je to jedan od mojih prijatelja. Pronašao me je i hteo je da mi pomogne da odem odatle.
Zajedno smo izašli iz uklete kuće i nisam mogao da prestanem da se smejem. Bilo je to najstrašnije iskustvo u mom životu, ali sada kada je bilo gotovo, bio sam samo zahvalan što sam živ.
Najstrašniji događaj koji mi se ikada desio (sastav, treća verzija)
Sunce je jako sijalo dok sam šetao plažom sa svojim prijateljima. Proveli smo ceo dan igrajući se u vodi, a sada smo bili spremni za našu sledeću avanturu: izlazak na more na čamcu.Pozajmili smo mali čamac od jednog od lokalnih ribara i bili smo uzbuđeni da istražimo duboke vode, daleke od obale. Kad smo krenuli, talasi su bili mirni, a nebo vedro.
U početku je sve išlo odlično. Smejali smo se i šalili dok smo plovili sve dalje i dalje od obale. Ali onda se iznenada nebo smračilo i vetar se pojačao. Čamac je počeo divlje da se ljulja, a ja sam osetio kako mi je srce sišlo u pete.
Nikada ranije nisam bio u oluji i nisam znao šta da radim. Pogledao sam okolo na svoje prijatelje, i svi su izgledali uplašeni kao i ja. Držali smo se za rubove čamca, moleći se da bezbedno prođemo kroz oluju.
Talasi su postajali sve viši i više, i osećao sam kako čamac baca kao igračku. Mislio sam da ćemo se prevrnuti.
Ali onda, baš kada sam pomislio da stvari ne mogu biti gore, čuo sam glasan pljusak. Jedan od mojih prijatelja koji nije baš najbolje znao da pliva je pao u vodu! Izbezumljeno sam pogledao oko sebe, pokušavajući da ga uočim u uzburkanoj vodi.
Hteo sam da vrisnem u pomoć, ali glas mi se oduzeo. Znao sam da moramo brzo da reagujemo ako želimo da ga spasemo.
Zgrabio sam obližnje veslo i počeo da veslam prema svom prijatelju, nadajući se da ću ga stići pre nego što zauvek potone. Priključili su se moji drugi prijatelji i zajedno smo uspeli da ga vratimo u čamac na vreme. Znali smo da moramo da se vratimo na obalu što je pre moguće.
Veslali smo svom snagom, a ruke su nam gorele od napora. Konačno, nakon što se činilo kao sati, ugledali smo obalu u daljini. Ispustili smo kolektivni uzdah olakšanja i zaveslali još jače.
Taman kada smo stigli na bezbednu obalu, srušili smo se na plažu, iscrpljeni i potreseni od straha. Ali dok smo hvatali dah, nismo mogli da se ne nasmejemo apsurdnosti svega toga. Preživeli smo oluju i bili smo spremni na sve.
Dok je sunce zalazilo tog kobnog dana, zakleli smo se da ćemo se uvek držati zajedno i suočiti se sa svakim izazovom koji nam se nađe na putu. I iako smo bili samo grupa dece od 12 godina, znali smo da smo jači nego što smo ikada mislili da je to moguće.
Sadržaj ovog članka je vlasništvo sajta www.sastav.net. Tekst ne smijete prepisivati, niti preporučujemo da ga koristite u obliku kakav jeste. Tekstovi su namijenjeni učenju. Tekstovi potpisani od strane autora su izdani pod Creative Commons 2.5 licencom. Zabranjeno preuzimanje fotografija bez dozvole.