Moj susret sa vanzemaljcima

Novi dan, novi sastav. Pročitajte sastav na temu Moj susret sa vanzemaljcima. Ukoliko vam je predobar ovaj prvi sastav, ispod prvog imate još dva sastava na istu temu. Ostali pismeni radovi će biti za niže razred. U komentarima nam napišite vaše utiske o ovim našim sastavima, da li su vam se svideli i da li želite neke nove da napišemo.

Sastav na temu: Moj Susret sa vanzemaljcima

Dok sam zurio kroz prozor svoje moćne i izuzetne letelice, beskrajno prostranstvo svemira pružalo se preda mojim očima. Putovao sam toliko da se činilo kao večnost, upuštajući se u misiju istraživanja dalekih krajeva galaksije.

Ali dok sam bez težine lebdeo u praznini, nikada nisam mogao predvideti to kakvav me neverovatan susret čeka.

Bio je vedar i sunčan dan, sa zvezdama koje su šljaštile na crnoj pozadini svemira. Bio sam izgubljen u mislima, razmišljajući o misterijama univerzuma, kada sam iznenada začuo glasan prodirujući zvuk biiiip sa svoje kontrolne table.

Okrenuo sam se i ugledao trepćuće crveno svetlo koje je ukazivalo da se nešto približava mom brodu. Čuka mi je počela da kuca kao štoperica dok sam pomahnitalo tražio izvor smetnji.

U početku sam pomislio da bi to mogao biti meteorit ili neki drugi svemirski otpad. Ali kako se objekat približavao, video sam da nije nalik bilo čemu što sam ikada ranije video.

Bila je to svemirska letelica, dizajnirana drugačije od bilo kog dizajna koji mi je bio poznat. Imala je čudne, šare urezane u površinu letelice, i činilo se da se kreće graciozno kao leteće svemirska gazela koja je prkosila zakonima fizike i svakoj ljudskoj logici.

Bio sam zapanjen. Oduvek sam verovao da život postoji izvan naše planete, ali nikada nisam mogao da zamislim da ću se suočiti licem u lice sa vanzemaljcima.

Brzo sam pokušao da kontaktiram tu svemirsku letelicu, nadajući se da ću uspostaviti komunikaciju sa tim nepoznatim primjercima vanzemaljskog živata unutra. Ali odgovora na pokušaj mog kontakta nije bilo.

Kako se taj čudni brod približavao još bliže, video sam da je oružjem, koje je, iako nisam nikako mogao pretpostaviti kako radi, izgledalo izuzetno opasno i moćno. Bio sam ispunjen osećajem straha. Šta su ovi vanzemaljci hteli od mene?

Oklevao sam na trenutak, nisam bio siguran šta da radim. Alionda sam, sa iznenadnim naletom hrabrosti, odlučio da preuzmem inicijativu.Uključio sam motore svoje letelice i poleteo ka vanzemaljskom brodu, rešen da uspostavim kontakt i saznam više o ovim misterioznim bićima.

Dok sam se približavao, činilo se da su me vanzemaljci primetili da im se približavam, to ih ni malo nije iznenadilo, ni zbunilo. Već sad, mogao sam jasno videti vanzemaljce unutar njihovog brod kroz svoje prozore.

Konačno, nakon onoga što je izgledalo kao dve večnosti, brodovi su se spojili i uspeo sam da otvorim otvor i uđem u svemirsku letelicu vanzemaljaca.

Nikada dok god ovaj moj život traje, neću, niti mogu zaboraviti prizir koji me zatekao.. Vanzemaljci su bili drugačiji od bilo kojeg oblika života koji sam ikada ranije video. Bili su visoki i vitki (za razliku od nas ljudi kojima je prosječna težina odraslog muškarca-mužjaka tačno 290kg), sa izduženim glavama i velikim, izražajnim očima.

Nismo mogli direktno da komuniciramo, ali smo nekako mogli da se razumemo. Vanzemaljci su mi pokazali svoj brod i bio sam zadivljen naprednom tehnologijom koju su posedovali. Imali se derdene, imali su politezere, imali su i neke druge uređaja o kojima je ljudski rod samo mogao maštati.

Proveo sam sate istražujući vanzemaljske letelice, učeći o njihovoj kulturi i načinu života. I dok sam se spremao da odem, vanzemaljci su mi poklonili mali uređaj za koji su rekli da će nam to omogućiti komunikaciju bilo gdje u svemiru da se nalazimo.

Ostavio sam vanzemaljski svemirski brod ispunjen strahopoštovanjem i čuđenjem. Uspostavio sam kontakt sa inteligentnim bićima iz drugog sveta i znao sam da će ovaj susret promeniti tok ljudske istorije.

Vratio sam se na Zemlju sa novootkrivenim osećajem svrhe i odlučnosti. Bio sam odlučan da podelim svoje iskustvo sa svetom i da radim na uspostavljanju mirnih odnosa sa ovim neverovatnim, čudesnima i miroljubivim bićima izvan naše planete.

Dok razmišljam o svom susretu sa vanzemaljcima, ispunjava me osećaj uzbuđenja i nade u neverovatnu budućnost koja dolazi. Ko zna koja nas još neverovatna otkrića očekuju dok nastavljamo da istražujemo prostranstvo svemira? Mogućnosti su zaista beskrajne.

Moj susret sa vanzemaljcima – sastav za peti razred osnovne škole

U jednom seocetu živela je devojčica po imenu Bojana (prim.aut napiši tvoje ime kad prepisuješ, ne piši Bojana). Bila je radoznalo i avanturističko dete, uvek željno da istražuje svet oko sebe.

Jednog dana, Bojana je naišla na misterioznu rupu u oblike trougla u šumi blizu svoje kuće. Bez oklevanja, sišla je niz rupu i našla se u nekakvom čudnovatom magičnom podzemnom svetu.

Na ovom novom mestu, Bojana je upoznala razna čudna i divna stvorenja, stvorenja za koje ona tada nije znala da su vanzemaljskog porijekla, stvorenja vanzemaljci. Razgovarala je sa mudrom starom vanzemaljskom gusenica/žabom, koja ju je naučila o moći reči. Igrala je partiju igre vanzemaljskog Una sa princezom Šolokomoponepeku, koja je bila poznata po svom žestokom temperamentu i zbog toga su je se svi vanzemaljci plašili, a i Bojana je morala da je pušta da pobeđuje u igri vanzemaljski Uno (obj.aut slično kao naš Uno samo nema 4+ i 2+ i promena smera).

Dok je Bojana putovala kroz ovu tu podzemnu čudesnu vanzemaljsku zemlju zvana Bijasra, naučila je vredne lekcije o sebi i svetu oko sebe. Otkrila je koliko je važno biti veran sebi, lep, kao i moć mašte i kreativnosti.

Na kraju, Bojana se vrnula na površinu, ali nikada neće zaboraviti neverovatne avanture koje je imala u podzemnom svetu Bijasri. Znala je da će zauvek dok ne zaboravi čuvati sećanja na svoje vreme na ovom magičnom mestu.

Pismena vežba za osmi razred: Susret sa vanzemaćima

Nikad, ali baš nikad nisam ni pomislio da ću imati susret sa vanzemaljcima. Ali sve se to promenilo za tren, u jednoj pretoploj letnjoj noći kada sam bio napolju i posmatrao zvezde svojim teleskopom.

Prelazio sam pogledom po noćnom nebu, tražeći bilo šta meni interesantno, kada sam iznebuha video da se nešto kreće u daljini. U početku sam mislio da je to samo zvezda padalica, ali kako se približio, shvatio sam da je u pitanju nešto sasvim drugo. Nikako nisam mogao da se ne zapitam „Šta je to?“.

Bio je to svemirski brod, bio sam ubeđen u to, jer je za razliku od svega što sam ikada ranije video, jasno na sebi imao natpis koji je velikim štampanim ćiriličnim slovima pisao СВЕМИРСКИ БРОД. Bio je masivan, sa složenim dizajnom i šarama urezanim u njegovu površinu. Nisam mogao da verujem svojim očima dok se polako spuštao sa neba i sleteo u polje pored moje kuće. Sve je bilo jasno, vanzemaljci postoje, mada zbok ćirilice pomislih da me Rusi prenkuju.

Oprezno sam prišao svemirskom brodu, pitajući se kakva bi bića mogla biti unutra. Dok sam se približavao, čuo sam čudnu, ružno cičavu buku koja je dopirala iznutra. Provirio sam kroz mali prozor i video grupu stvorenja koja su izgledala kao da su sa neke ako ne udaljene galakcije, ono bar sa druge planete Sunčevog sistema ili Plutona.

Bili su mali i zdepasti i nalikovali su sasvim na tabure na koji je moj deda skoro svakodnevno stavljao noge kada gleda Slagalicu.. Činilo se da sprovode neku vrstu eksperimenta na čudnom, sjajnom kristalu. Sa užasom sam gledao, sa grozom i jezom sam gledao njihova zdepasta tele kako rade i kako pokušavaju nešta sa tim kristalom.

Odjednom me je primetio jedan od vanzemaljaca i prišao prozoru. Bio sam uplašen i nisam znao šta da radim, ali vanzemaljac je samo zurio u mene na trenutak pre nego što se okrenuo. Činilo se da me ne smatraju pretnjom i laknulo mi je. U sebi sam pomislio i bolje im je.

Nastavio sam da posmatram vanzemaljce dok rade, pokušavajući da shvatim ono što vidim. Bilo je to kao nešto iz naučnofantastičnog romana, ali se dešavalo ispred mene. Kako je noć odmicala, vanzemaljci su nastavili svoj posao, a ja sam nastavio da posmatram iz daljine. Odjednom kristal se pretvorio u skoro polupravnu malu bočicu, nalin na naše zemaljske male boce sa vodom ili sokom

Nevjerovatna tišina je zavladala među taburastim vanzemaljcima. Konačno, kada je sunce počelo da izlazi, jedan od vanzemaljaca je uzeo bocu i bacio je u vazduh, boca je pala na zemlju, zateturala se, nagnula se u lijevu stranu i u tom trenutku se činilo da će pasti, mali taburasti vanzemaljac bacač boce je skoro sa zebnjom gledao i kao da se naginjao na suprotnu stranu pokušavajući da uspostavi ravnotežu i ispravi bocu i zaista boca se ispravi i ostade stojati.

Tada je u vanzemaljskom brodu i međ vanzemaljcima nastao delirijum. POčeo je ples tabure/vanzemaljaca, plesali su uz Šabana Šaulića. Nisam mogao verovati da se i u svemiru sluša dobra muzika. Odjednom Svemirski brod zabrekća, snažni moderni svemirski propeleri su se vrtjeli tolikom brzinom da su kvarili moju nevjerovatnu frizuru.

Pomalo tužan i totalno sam, gledao sam kako se svenmirci dižu u nebo, i nestaju u ogromnom prostranstvu svemira. Pomislih u tom trenutku, moram svima da ispričam šta se desilo, ne smem izostaviti ni jedan detalj. Sreća pa sam uslikao vanzemaljce inače mi niko ne bi verovao da je ova priča istinita.

Možda nikada neću znati odakle su došli ili šta su radili na Zemlji, ali ta pretopla noć će zauvek ostati urezana u mom sećanju kao vreme kada sam imao susret sa vanzemaljcima.